Диздар Осман-ага и Мујагин Омер или освета погубљеног Мујина Халила 0001    Лахка ноћи била на помоћи, 0002    сад, у име бога истинога, 0003    ђе сједимо да се веселимо 0004    и у здрављу кућњег домаћина, 0005    у двору му свати запјевали 0006    и малено чедо заплакало, 0007    под јорганом јако напињало, 0008    домаћица веселија била, 0009    и на јутро боље уранила, 0010    укухала масленицу врућу, 0011    драгом сјела на десно кољено, 0012    десном руком кахву донијела, 0013    а лијевом чибук припалила 0014    и доручку масленицу врућу. 0015    Ал’ их није ласно веселити 0016    јер су жене старе кавгаџије, 0017    убиле их по срцу санџије, 0018    по леђима плетене канџије. 0019    Јоште даље бог нам дао здравље! 0020    Прокукала кукавица сиња, 0021    па јој махни сиротиња љута, 0022    за њом оде а редом говоре: 0023    „Благо теби, кукавицо сиња, 0024    кад ти кукаш од гране до гране 0025    а нијеси беговима дужна, 0026    нит си тамо под страшном командом, 0027    те ти није Пиљевић кадија, 0028    харачлија Бранковић Нурија!” 0029    Сад отален да вам пјесму кажем, 0030    ако би ме грло послушало, 0031    чини ми се послушат ме неће, 0032    јер је моје грло промрзнуло. 0033    Већ хоћемо колико моремо, 0034    или цјелу или половину, 0035    ил’ од пјесме једну комадину. 0036    Већ по томе, скупљена дружино, 0037    чету купи диздар Осман-ага, 0038    по Удбини и око Удбине, 0039    док је чету сакупио малу, 0040    чету малу — тридест четеника. 0041    И ко чети бјеше буљубаша? 0042    Буљубаша — диздар Осман-ага, 0043    баријактар — Арнаут Османе. 0044    Низ зелено поље ударише, 0045    све идоше и чету водише 0046    док падоше пољу кладушкоме 0047    испод танке куле Хрњичине. 0048    Што говори диздар Осман-ага: 0049    „Браћо моја, тридест четеника, 0050    није л’ мајка родила јунака, 0051    мушкијем га пасом опасала 0052    јуначкијем гласом дозивала, 0053    од сваке га рђе сачувала, 0054    од суботе и од уторника, 0055    од ујамка и од урезника, 0056    и у петак хаљина резани, 0057    није ли се воде догодио 0058    да ми биде вјешти кулаузе 0059    да ми сведе чету низ Приморје 0060    до бијеле Ивковића куле, 0061    танке куле Ивковић Стојана, 0062    јер сам чуо, казују ми људи, 0063    ђе је Влаше цуру одгојило 0064    да јој нејма пара од ћесара, 0065    ни љепоте у све седам краља, 0066    ни јапије до Стамбол-капије, 0067    да би могла бити султанија. 0068    Ако би нам бог помого јаки 0069    те би сишли у влашко Приморје, 0070    који би је јунак уграбио 0071    баш би знао да се оженио.” 0072    Кад ту ага рече лакрдију, 0073    све тридесет друга засрамио, 0074    сваки гледа у зелену траву, 0075    како травке расту на завојке 0076    баш ко дојке у добре дјевојке. 0077    И не ниче пиле соколово, 0078    свиво пиле Арнаут Османе, 0079    већ диздару тихо говораше: 0080    „Буљубаша, диздар Осман-ага, 0081    јер истури ријеч у дружину, 0082    јер засрами тридест четеника, 0083    а ти знадеш диздар Осман-ага, 0084    овде вјешта кулауза нејма 0085    да би свео чету у Приморје. 0086    Већ ако ћеш мене послушати, 0087    ја ћу тебе добро сјетовати: 0088    Гони коња уз поље зелено 0089    до бијеле Херњичине куле, 0090    зови Мују ол’ брата Халила, 0091    неће л’ с нама у дружину поћи, 0092    они јесу вјешти кулаузи 0093    путовати низ влашке градове, 0094    и добре су среће и јунаштва. 0095    Ако би нам до невоље било, 0096    не би нам се дали осужњити 0097    ни каурске допасти тавнице.” 0098    Ондар вели диздар Осман-ага: 0099    „Браћо моја, тридест четеника, 0100    чекајте ме у поље зелено, 0101    а ја одо Хрњичиној кули 0102    да замолим Мују ја Халила 0103    не би л’ с нама пошо у дружину.” 0104    Па уз поље навали дората. 0105    Док зелено поље погазио, 0106    танкој кули паде на капију. 0107    И кад паде на мермер авлију, 0108    на велико чудо ударио: 0109    ту је нађе, мајку Хрњичину, 0110    на авлију, на воду студену. 0111    Стара пере крваве хаљине, 0112    грозне сузе лије од очију. 0113    Диздар паде па јој бога виче, 0114    и старица љепше прифатила. 0115    Њој говори диздар Осман-ага: 0116    „О бога ти, мајко Хрњичина, 0117    што ти переш крваве хаљине, 0118    грозне сузе ливаш низ образе, 0119    је л’ нам здраво Мујо са Халилом?” 0120    Проговара стара на авлију: 0121    „Прођи ме се, диздар Осман-ага, 0122    ја у зо час родила Халила, 0123    а у гори отхранила Муја. 0124    Скоро Мујо чету покупио, 0125    малу чету тридест четеника, 0126    и одведе жалосна Халила. 0127    Ошо Мујо у влашко Приморје, 0128    танкој кули Ивковић Стојана 0129    око сестре дилбер Јефемије. 0130    У зо час се лијепа родила, 0131    да је богдо у очи слијепа 0132    а да није одвише лијепа, 0133    ђе се сруши цијела Крајина 0134    око једне блиједе Латинке.” 0135    Кад то зачу диздар Осман-ага, 0136    он расједе бијесна дората, 0137    и ето га уз бијелу кулу. 0138    Кад изиђе кули на бојеве, 0139    када Мујо у шиљте лежаше, 0140    бутум шиљте крви натопио 0141    соколове очи затворио. 0142    И код Мује двије кукавице: 0143    вјерна љуба кука ниже ногу, 0144    Хајка сека кука више главе. 0145    Кад год Мујо у шиљтету јекне, 0146    сва му кула до темеља звекне. 0147    Када дође диздар Осман-ага, 0148    како дође, божји селам викну. 0149    Ага Мујо гајрет учинио, 0150    соколове очи отворио 0151    и диздару селам прифатио. 0152    А диздар му тихо говораше: 0153    „Ага Мујо, харан буљубаша, 0154    ђе л’ ви бисте, ђе ли изгибосте, 0155    ђе остави жалосна Халила, 0156    ђе задоби по тијелу рана? 0157    Честите ти ране по тијелу, 0158    можеш лако ране боловати, 0159    мореш ли их како пребољети?” 0160    Ага Мујо гајрет учинио, 0161    соколове очи отворио 0162    диздар-аги тихо говорио: 0163    „Одби’ ми се, диздар Осман-ага, 0164    ја не могу муку боловати, 0165    а камоли с тобом говорити. 0166    Али хоћу, бити ми не море! 0167    Ја у зо час чету покупио, 0168    и повео гојена Халила, 0169    сиђе брате у влашко Приморје. 0170    Опази ме девет Ивковића, 0171    девет Влаха од једне Влахиње, 0172    на добре се коње поправише, 0173    девет коња од једне кобиле, 0174    и пред моју чету излећеше 0175    сву ми бутум чету расћераше. 0176    Халила ми брата посјекоше, 0177    јоште мене обранише љута. 0178    Изнесе ме бијесан Ђогате. 0179    Буљубаша, диздар Осман-ага, 0180    све би мого ране боловати, 0181    мого би их, брате, пребољети, 0182    ал’ не могу рану пребољети, 0183    љуту рану посред срца мога, 0184    е, Халила, брата рођенога, 0185    ђе му оста глава у Приморју, 0186    да је силни Власи превраћају.” 0187    Па одјекну, сва му кула звекну. 0188    Из рана се крвца отворила, 0189    зацмиљеше двије кукавице: 0190    вјерна љуба и Ајкуна сека. 0191    Онда вели диздар Осман-ага: 0192    „Ага Мујо, харан буљубаша, 0193    и ја чету бијах покупио 0194    и ја ћаха у влашко Приморје 0195    до бијеле Ивковића куле, 0196    па ти вјешта кулауза нејмам 0197    да ми чету сведе у Приморје 0198    танкој кули Ивковић Стојана. 0199    Нећеш ага гајрет учинити, 0200    утегнути ране по тијелу, 0201    да ми чету сведеш низ Приморје 0202    до бијеле Ивковића куле, 0203    не бисмо ли цуру уграбили?” 0204    Мујо јекну, сва му кула звекну: 0205    „Одби’ ми се, диздар Осман-ага, 0206    ја не могу на кули лежати, 0207    љуте су ме ране освојиле, 0208    а камоли по чети ходити. 0209    Ама ћу ти дати кулауза 0210    калауза мојега Ђогата, 0211    и на њему мог Омера сина. 0212    Ђогат ће те свести у Приморје 0213    до бијеле Ивковића куле, 0214    дабогда му ватром изгорела!” 0215    Ну диздара што се расрдио, 0216    па срдито на ноге скочио 0217    и срдито на авлију сиђе. 0218    На авлију посједе дората 0219    па низ поље оде у дружину. 0220    Мујо срцу гајрет учинио 0221    и јуначке очи отворио 0222    вјерној љуби тихо говорио: 0223    „Вјерна љубо, драгша од очију, 0224    иди, сиђи у топле подруме, 0225    маџарски ми опреми Ђогата, 0226    и опреми мог Омера сина, 0227    сведи њега низ бијелу кулу, 0228    забаци га у седло Ђогату, 0229    у руке му намјести дизгине 0230    нека иде у чету јуначку, 0231    нек се учи чете четовати, 0232    камен ће га Халил научити.” 0233    Па одјекну са срца својега: 0234    „Е, Халиле, рано непреболна!” 0235    Вјерна љуба на ноге скочила, 0236    и маџарски опреми Ђогата, 0237    јоште опреми Омерицу сина, 0238    прикити му свијетло оружје, 0239    и сведе га на мермер-авлију. 0240    Довати га по свилену пасу, 0241    забаци га у седло Ђогату, 0242    додаде му свилене дизгине, 0243    па Омеру сину говорила: 0244    „Еј Омере, мој једини сине, 0245    мајка нејма нег тебе једнога, 0246    и тебе сам данас опремила. 0247    Ако тебе у уходе спреме, 0248    немој ми се, сине, заклонити, 0249    ни бијела лица зажалити, 0250    немој баби образ осрамити, 0251    и амиџи и мртву Халилу. 0252    Код тебе су три добра игбала: 0253    једног бата бабина Ђогата, 0254    ко те гони, стићи те не море, 0255    ко ти бјежи, побјећи не море. 0256    Другог бата, оштра ћемерлија, 0257    она квари лиге и оклопе, 0258    пресијеца панцире љуте. 0259    Трећег бата, сјајна карабина, 0260    једном пуца, тројицу укида, 0261    ђе погоди, мелем не требује. 0262    Ајде, Омере, хаирли ти било!” 0263    Он јолџија, мати доваџија, 0264    оде момак низ поље зелено. 0265    Вид’ Ђогата, бијесна ајвана, 0266    на себе је нејач опазио, 0267    у дјетета понејаке руке, 0268    на зубе му ђема отимаше, 0269    по два копја у висину скаче, 0270    по три копја низ поље зелено. 0271    Буљубаше, диздар Осман-аге, 0272    на Кунару извео дружину, 0273    на планину друштво заставио! 0274    Они пију лозовину вино. 0275    Како спази Мујина Омера, 0276    у дружину диздар говораше: 0277    „Вид’те, браћо, ако бога знате, 0278    колишно је курвино копиле, 0279    не види се из седла бојнога, 0280    како ломи низ поље Ђогата! 0281    Како им се вријеж затурила, 0282    свагди хоће да су понајпрви, 0283    а све хоће да су понајбољи, 0284    док се пасја затрла вријежа. 0285    Сад ће Омер на Ђогату доћи, 0286    сад ће нама бога натурити, 0287    ниједан му прифатит немојте, 0288    ја ћу само ш њиме говорити.” 0289    Тамам диздар ријеч истурио, 0290    како стиже па им селам виче, 0291    и сви шуте, ништа не говоре. 0292    Проговара диздар Осман-ага: 0293    „О Омере, соја Хрњичина, 0294    зар не видиш, њима не видио, 0295    ђе ти није каилна дружина, 0296    јандал свежи пакосна Ђогата, 0297    потраће нам коње од мејдана.” 0298    То Омеру врло мрско било, 0299    па на страну одведе Ђогата, 0300    привеза га за јелово грање, 0301    па извади мјешку из терћија, 0302    сједе пити под танку јелику. 0303    Омер, дите, префатио пивом, 0304    и он леже санак боравити. 0305    Онда викну диздар Осман-ага: 0306    »Хајте, браћо, ако бога знате 0307    нека стоји курвино копиле, 0308    неће ли га заклати хајдуци, 0309    ил’ изјести из планине вуци.” 0310    Проговара Арнаут Османе: 0311    „Немој тако, диздар Осман-ага, 0312    нејма гнизда без сивог сокола, 0313    а ни боја без Мујина соја.” 0314    То рекоше, коње појахаше, 0315    и одоше кроз гору зелену. 0316    Не умјеше у влашко Приморје 0317    већ одоше у ломне Котаре. 0318    Виђ’ Мујина жалосна Ђогата 0319    јер се Ђого није научио 0320    најотрагу свезат остајати, 0321    већ напријед четом окретати, 0322    оде му се око јеле врћет, 0323    док Омера ногом дофатио. 0324    Скочи санен ко конда је помаман, 0325    кад му нејма друга ниједнога. 0326    Празно јаре у терћије баци, 0327    па посједе бијесна ајвана, 0328    наћера га гором и планином, 0329    докле нађе два друма зелена. 0330    Ал’ Омеру прво четовање, 0331    па Ђогату тихо говораше: 0332    „Еј, Догате, и брате и друже, 0333    ајде, Ђого, до онога града 0334    ђе ј’ амиџа скоро погинуо, 0335    бабо многе ране задобио.” 0336    Ђогат ману у дробно Приморје. 0337    Дока сиђе на Примор стијене, 0338    на стјенама устави Ђогата. 0339    По дурбину сеири Приморје 0340    док опази бјелицу шеницу 0341    у равноме пољу приморскоме. 0342    Та шеница Ивковић Стојана. 0343    Силно Влаше намолило мобу, 0344    триста српа, двјеста везиоца, 0345    и господе много за сеира 0346    што сеире мобу и шеницу. 0347    Више мобе мледене кочије, 0348    у кочије дилбер Јефемија, 0349    сестра мила девет Ивковића. 0350    И кака је, згодила је муња, 0351    ђелчек цура од бога створена, 0352    ал’ на цуру многи џеваири 0353    шевак даје низ поље зелено. 0354    Кад је видје Мујагин Омере, 0355    удари му срце у њедрима, 0356    звекнуше му токе на прсима, 0357    а шкринуше у вилици зуби. 0358    Дулбин сложи, у њедра га баци, 0359    па Ђогату тихо говораше: 0360    „Еј Ђогате. добро моје драго, 0361    кад сиђемо пољу приморскоме, 0362    зарамај ми у ногу десницу 0363    ко ка’ те је уков уватио” 0364    Низ планину потеже Ђогата 0365    доклен сиђе у поље зелено. 0366    Зарама му бијесан Ђогате, 0367    на три ноге маћи не могаше 0368    докле моби и шеници дође. 0369    Како дође, божју помоћ виче, 0370    и сва моба љевше прифатила: 0371    „Здраво нек си, сужањ невољниче!” 0372    Онда сужањ тихо говораше: 0373    „О бога вам, мобо у шеници, 0374    о, платите сужња невољника, 0375    свачија је мука и невоља, 0376    угледајте, бог вас отклонио 0377    од зле муке и од турске руке, 0378    и од турске ледене тавнице.” 0379    Што бијаше двјеста жетелица, 0380    свака сужњу по пет пара даје; 0381    што бијаше триста везиоца, 0382    сваки сужњу по маријаш даје. 0383    Када Омер паре покупио, 0384    онда моби тихо говорио: 0385    „О бога вам, мобо у шеници, 0386    чија моба, чија је шеница, 0387    а чије су мледене кочије, 0388    чија госпа сједи у кочије? 0389    Хоћете л’ ми изун поклонити, 0390    да ја приђем госпојци младој 0391    не би ли ме млада погледала?” 0392    Онда вели моба у шеници: 0393    „О, богами, сужањ невољниче, 0394    шеница је Ивковић Стојана, 0395    у шеници моба Стојанова, 0396    кочије су Ивковић Стојана, 0397    у кочије сестра Стојанова. 0398    Изун, сужањ, куд је теби драго.” 0399    Кад то зачу Мујагин Омере, 0400    ето момак до кочија дође, 0401    како дође, тихо одговара: 0402    „Јефемија, госпоцка дјевојко, 0403    поплатиде сужња невољнога.” 0404    Кад то зачу главита дјевојка, 0405    затурила у џепове руке, 0406    извади му четири дуката 0407    па их даде сужњу невољнику. 0408    Када Омер паре покупио, 0409    па му ђаво не да сиђет с миром, 0410    већ по томе цури говораше: 0411    „О, бога ти, господска дјевојко, 0412    за кога си лице убјелила, 0413    а за ког си косу убојила 0414    ил’ за краља или капетана, 0415    ил’ за какву влашку поглавицу?”. 0416    Онда цура тихо говорила: 0417    „Е, борами, сужањ невољниче, 0418    ја нијесам лице нагојила 0419    нит сам туру косу обојила, 0420    ни за краља, а ни капетана, 0421    ни за какву влашку поглавицу. 0422    већ за пиле Мујина Омера.” 0423    Ондар Омер тихо одговара: 0424    „Та бога ти, госпојице млада, 0425    на чем си се млада слакомила, 0426    на црнога Мујина Омера? 0427    Омер, црно ко Циганче црно, 0428    само босо по сокаку скаче, 0429    све га бију дјеца балегама, 0430    ћела му је пала до ушију.” 0431    Онда цура тихо проговара: 0432    „Шут’, не лажи, сужањ невољниче, 0433    Омер љепши од сваке дјевојке. 0434    Скоро Мујо чету покупио 0435    и повео гојена Халила, 0436    нек бог знаде, баш је око мене, 0437    већ не би ли мене уграбио, 0438    и сиђоше пољу приморскоме. 0439    Опази га девет браћеница, 0440    пред Мујину чету излећеше, 0441    сву му бутум чету расћераше, 0442    Халила му брата посјекоше, 0443    сердар Муји ране зададоше, 0444    побјеже им рањен на Ђогату. 0445    Донијеше Халилову главу, 0446    бацише их на мермер-авлију, 0447    а ја узе воде и сафуна, 0448    па ја опра осјечену главу. 0449    А кака је, жалосна јој мајка, 0450    и мртва се смије на дјевојке. 0451    Ја сам онда млада говорила: 0452    Која рука русу погубила, 0453    једабогда те му усахнула. – 0454    А зачу ме брате понајстари, 0455    па до мене Стојан долазио, 0456    од себе ми силе ударио, 0457    на образ ми рану начинио. 0458    Стаде мене вриска на авлији, 0459    проговара брате Радивоје: 0460    «Шути, сестро, дилбер Јефемијо! 0461    Ми ако смо посјекли Халила, 0462    осто јесте Мујагин Омере, 0463    од Халила и виши и љепши, 0464    ја ћу тебе дати за Омера. – 0465    Ја сам њега у јаглуку везла.” 0466    Ондак Омер тихо говораше: 0467    „О бога ти, дилбер Јефемијо, 0468    да ти Омер по тефдилу дође, 0469    не би ти се смио казивати, 0470    по чем би ти познала јунака?” 0471    Ондар вели сестра Ивковића: 0472    „О богами, сужањ невољниче, 0473    ја бих лахко познала Омера. 0474    Кад је Мујо на мејдан ходио, 0475    на Петрово, на поље зелено, 0476    те добио Мандушић сердара, 0477    задобио пушке Мандушића 0478    па их дао гојену Халилу, 0479    Халил дао братићу Омеру. 0480    Кад је другом на мејдан ходио, 0481    код студене воде Мукијеша, 0482    те добио Смиљанић сердара, 0483    задобио токе Смиљанића, 0484    па их дао гојену Халилу, 0485    Халил дао братићу Омеру. 0486    Кад је Мујо из чете дошао, 0487    на авлију разјахо Ђогата 0488    па га дао нејаку Омеру, 0489    Ђогат силан а нејако дјете, 0490    Ђогат га је зубом дофатио, 0491    за мишицу, за десницу руку, 0492    на руци му рану оставио, 0493    по том би ја познала јунака. 0494    За пасом су пушке Мандушића 0495    а на прса токе Смиљанића, 0496    љуту рану има на мишицу.” 0497    Кад то зачу Мујагин Омере, 0498    он засука уз мишицу руку, 0499    а разапе јелек на прсима, 0500    кад с’ сјајнуше токе Смиљанића, 0501    а за пасом пушке Мандушића, 0502    љута рана стоји на мишици. 0503    Скочи цура од земље на ноге 0504    па Омеру тихо говорила: 0505    „Сакри токе, испале ти оке, 0506    у моби је сестра Смиљанића, 0507    памети јој у Латина нема, 0508    хоће братске токе познавати, 0509    цура ће се јаду досјетити, 0510    бјеж’, Омере, погинућеш лудо. 0511    Сад ће доћи Ивковић Стојане, 0512    отишо је моби по ужину, 0513    сад ће доћи Ивковић Стојане, 0514    познаће ти Мујина Ђогата, 0515    да си тица па да имаш крила, 0516    сви да су ти џини кулаузи 0517    теби живот не би остануо.” 0518    Истом Омер на ноге скочио, 0519    а Ђогату тихо одговара: 0520    „Еј, Ђогате, добро моје драго, 0521    остави му уков у Приморје!” 0522    Па се коњу на сриједу баци, 0523    до кочија доћера Ђогата, 0524    јами цуру по свилену пасу 0525    па је за се на Ђогата баци. 0526    Па наложи пољем бијегати. 0527    Док зелено поље погазио, 0528    кад се фати горе и планине 0529    онда јекну од срца својега: 0530    „Авај мене до бога милога, 0531    гдје расплећи бабина Ђогата 0532    и без ране и без мртве главе, 0533    без модрице и без крвавице”. 0534    Па расједе коња у планину. 0535    „Јефемија, срце из њедара, 0536    води бјелка коња уз планину, 0537    вјера моја и не убила ме, 0538    ја ћу стати за танку јелику, 0539    причекати данас у планину 0540    о’ шта бјежим и коња умори.” 0541    Цура брду одведе Ђогата, 0542    Омер сједе за танку јелику. 0543    Таман сједе за танку јелику 0544    докле стаде тутањ уз планину. 0545    Док ето ти Ивковић Стојана 0546    на Малину Мујина Халила, 0547    све на њега рухо Халилово: 0548    на глави му калпак и челенке, 0549    све челенке Мујина Халила, 0550    за пасом му двије млетакиње, 0551    обје златке Мујина Халила, 0552    око срца сабља окована, 0553    оштра сабља Мујина Халила. 0554    А дере се грлом и авазом: 0555    „О копиле, Мујагин Омере, 0556    да с’, Омере, јучер побјегнуо, 0557    данас би те Стојан сустигнуо 0558    на Малину Мујина Халила. 0559    Ако нигди стићи не могнудем, 0560    ћераћу те на ески Крајину, 0561    у Кладуши мејдан дијелити, 0562    ђе ти гледа са пенџера мајка, 0563    рањен Мујо из мехка душека, 0564    што сам ти га скоро обранио.” 0565    Кад то зачу Мујагин Омере, 0566    а опази рухо амиџино, 0567    проли сузе низ бијело лице, 0568    танку пушку по табану љуби: 0569    „Богом брате, бистар џефердаре, 0570    немој мене ватром преварити 0571    за око те ни молити нећу.” 0572    Земљи паде, па јој ватру даје, 0573    на добро га мјесто ударио 0574    у кофију ђе обрве вију. 0575    Обадвије очи полећеше, 0576    жив се наге, мртав земљи паде. 0577    Вид’ Малина честита хајвана, 0578    он побјеже брду уз планине. 0579    На њег Омер турски проговара: 0580    „Стан’, Малине, два те клала вука, 0581    зар ћеш мене овди оставити 0582    да ме кољу Власи у планини.” 0583    Малин, хајван, зборит не могаше, 0584    ал’ Омера добро познаваше, 0585    ни десницом ногом не мицаше, 0586    већ се врати леши у планину. 0587    Вид’ Омера, паде до Стојана, 0588    сабљом махну, посјече му главу, 0589    с њега скиде рухо и оружје, 0590    и све рухо Мујина Халила, 0591    Малину се баци на сриједу. 0592    За њиме се поћер натурио: 0593    најнапријед осам коњаника, 0594    осам брата, осам Ивковића, 0595    и за њима силовита војска. 0596    Како која сила долазаше 0597    од Стојана диље не иђаше. 0598    Ет Омера брду на планину, 0599    докле стиже дилбер Јефемија, 0600    на планину коње мијенише. 0601    Цуру баци на коња Малина, 0602    он посједе на бјесна Ђогата. 0603    Тамам пође гором и планином 0604    док ето ти тутањ кроз планину. 0605    Борами се Омер уплашио, 0606    он мишљаше поћер сустигнуо. 0607    Док ето ти диздар Осман-ага, 0608    гологлава на коњу дорату, 0609    самосама, без и једног друга, 0610    за њим друга нема ђавољега. 0611    Како спази Мујина Омера 0612    ђе је добру цуру задобио, 0613    ондар вели диздар Осман-ага: 0614    „Ај аферим, пиле соколово, 0615    кад с’ амиџу свога осветио, 0616    теби дости нама и шићара, 0617    дости нама Стојанова глава, 0618    дај ти мени дилбер Јефемију.” 0619    Омер дите аџамија бјеше, 0620    хотијаше цуру поклонити. 0621    Онда цура тихо говорила: 0622    „Буљубаша, диздар Осман-ага, 0623    немој мене искат од јунака, 0624    ја сам дала брата за Омера.” 0625    На Омера оком намигнула 0626    да је не би ником поклонио. 0627    Омер дите бјеше промислио 0628    цура моли да га посијече, 0629    па натури мрње на обрве, 0630    одлеће му иза кука рука, 0631    а полеће посјеклица љута. 0632    На диздара наћера Ђогата, 0633    бог зна згубити га шћаше. 0634    Кад се диздар видје при невољи, 0635    па на страну окрену Ђогата, 0636    он побјеже кроз јелово грање. 0637    Низ планину вучки салетио 0638    док испаде у поље кладушко. 0639    Рањен Мујо спази са пенџера, 0640    па излеће у поље зелено. 0641    „Богом брате, диздар Осман-ага, 0642    ђе ли бисте, ђе ли изгибосте, 0643    ђе остави мојега Омера, 0644    и жалосна мојега Ђогата?” 0645    Говори му диздар Осман-ага: 0646    „Прођ’ се, Мујо, трефа несретнога, 0647    ми сиђошмо пољу приморскоме, 0648    опази ме девет Ивковића, 0649    на добре се коње поправише 0650    и пред моју чету излећеше, 0651    сву ми бутум чету расћераше, 0652    и Омера посјекоше твога, 0653    однесоше у Приморје главу. 0654    Ја побјего на дорату моме.” 0655    Кад то зачу буљубаша Мујо, 0656    е жалосно ага одговара: 0657    „Авај мене до бога милога, 0658    посјекоше гојена Халила, 0659    однесоше главу у Приморје, 0660    задобише бијесна Малина, 0661    мене грдне ране заложише, 0662    сад згубише мог Омера сина, 0663    уфатише жалосна Ђогата, 0664    сад осташе под камењем руке.” 0665    Па са срца гласовито јекну, 0666    из рана му крвца удараше 0667    и све боји дјелетилу траву. 0668    Док п’укоше пушке на планину, 0669    онда Мујо гласовито виче: 0670    „Вјерна љубо, кукавице сиња, 0671    вид’ курвића Ивковић Стојана 0672    ђе је мени жалост начинио 0673    па исћеро коња на планину, 0674    и он тура пушке Халилове 0675    да ја слушам, да ми срце пуца.” 0676    Љуба лије сузе од очију. 0677    Док у поље ниче коњаниче. 0678    Онда Мујо тихо одговара: 0679    „Вјерна љубо, живота ми мога, 0680    ја бих реко, па бих се заклео, 0681    двоје пољем иде на коњима, 0682    али не знам ко је ни како је.” 0683    Вјерна љуба очима видјела, 0684    грохотом се млада насмијала: 0685    „Благо мени и теби, сердаре, 0686    оно богме наш Омере сине, 0687    и за њиме Халилов Малине, 0688    али женско јаше на Малину.” 0689    Љуто писну буљубаша Мујо, 0690    па све ага ране пребољео 0691    од радости и тешке жалости, 0692    па полеће низ поље зелено: 0693    „Благо мени, мој Омере сине, 0694    кад с’ амиџу покајао свога 0695    а главиту цуру заграбио 0696    и сву влашку земљу засрамио, 0697    засрамио па је закахрио.” 0698    Изведе га на бијелу кулу, 0699    па по томе Мујо одговара: 0700    „Копиљане, диздар Осман-ага, 0701    што ми лажеш а право не кажеш?!” 0702    Па одлеће у пјану пивницу. 0703    Диздар сједи, рујно пије вино, 0704    Мујо паде, ни селам не виче, 0705    сабљом махну, посјече му главу. 0706    Па се кули и авлији врати, 0707    и наново свадбу и весеље, 0708    и ожени свог Омера сина. 0709    Не знам више, родиле ми вишње, 0710    љубиле ме бабе остареле.